Успон генеративне вештачке интелигенције представља културну прекретницу, а генерација З стоји управо у њеном средишту. Рођени између 1997. и 2012. године, припадници ове генерације никада нису познавали свет без алгоритама, препорука и аутоматизације. Али оно што издваја генерацију З није то што користи вештачку интелигенцију, већ то што обликује начин на који је друштво разуме. Први пут видимо младе људе како прелазе из улоге потрошача технологије у креаторе и кустосе саме културе вештачке интелигенције.

Генерација З је прва заиста дигитално рођена генерација, и за њих вештачка интелигенција делује као природни наставак креативности, а не као претња. Одрастајући уз алгоритамске фидове који су им бирали садржај за забаву, сада те исте алгоритме претварају у креативне партнере. Било да осмишљавају уметничка дела помоћу DALL·E-а, генеришу сценарије за кратке видео-садржаје, ремиксују музику уз помоћ АИ филтера или стварају дипфејк сатиру као коментар на политику и поп културу — генерација З не посматра пасивно АИ револуцију; она је активно суобликује.

За разлику од старијих генерација које често приступају вештачкој интелигенцији са опрезом или скепсом, генерација З је посматра као платно: скуп алата са којима може да експериментише, од којих може да учи и које може да изазива. Та промена — од потрошње ка стварању — један је од најмоћнијих аспеката онога што се тренутно догађа.

Претходни таласи интернета претварали су кориснике у креаторе садржаја путем блогова, YouTube-а и друштвених мрежа. Али генеративна вештачка интелигенција још више снижава ту баријеру. Више није потребно знати цртати, програмирати или продуцирати музику да би се створило нешто што делује професионално. Та демократизација креативности учинила је вештачку интелигенцију социјалним изједначивачем. За генерацију З креативност није мајсторство вештине — већ мајсторство идеје. Они су редефинисали ауторство као колаборативни чин између људске маште и машинске помоћи.

Ипак, ова нова креативна слобода носи своје изазове. Генерација З се суочава са парадоксом одрастања у хипер-аутоматизованом свету, где исти алати који их оснажују уједно прете да их замене. Послови почетног нивоа се аутоматизују; „јунор“ креативне улоге прве преузимају АИ системи. Иста генерација која учи старије колеге како да користе ChatGPT уједно је и најрањивија на утицај АИ на запошљавање.

Ово напрезање тера генерацију З да другачије размишља о будућности — не само о томе како ефикасно користити вештачку интелигенцију, већ како је користити етички и аутентично. Питања ауторства, пристрасности и оригиналности нису им апстрактна — већ лична.

Ту на сцену ступају вредности генерације З. Ово је генерација која захтева транспарентност, инклузивност и аутентичност. Они преиспитују одакле подаци потичу, ко од њих има користи и чије приче причају машине трениране на колективном интернет сећању. Разумеју да АИ одражава друштвене пристрасности и не плаше се да то отворено истакну. Кроз активизам, дигиталну уметност и образовање, многи млади креатори користе АИ не само да забаве, већ и да критикују, едукују и подстакну промене. За њих су технологија и идентитет испреплетени, а вештачка интелигенција постаје још један алат за изражавање тога ко су, у шта верују и шта одбијају да прихвате.

Да би редефинисала културу вештачке интелигенције, генерација З не мора да измишља потпуно нове алате — довољно је да преобликује начин на који их користимо. То значи научити не само како ефикасно задати упит АИ систему, већ и како критички преиспитати његове резултате. То значи третирати АИ као сарадника, а не као замену. То значи стварати заједнице које деле не само уметничка дела већ и сам процес њиховог настајања, где „како сам ово направио“ постаје вредно колико и коначан резултат. То значи изградити колективну етику засновану на приписивању ауторства, пристанку и препознавању пристрасности, уместо да се чека да то ураде корпорације.

У том смислу, генерација З не гради само нови креативни израз — она гради нову културну писменост.

Замислите учионице у којима ученици не уче само како да користе вештачку интелигенцију, већ и како да је преиспитују — анализирајући како упити обликују значење, како скупови података обликују „истину“, како алгоритми одлучују о видљивости. Замислите радна места на којима млади запослени подучавају старије колеге АИ радним токовима, док заузврат уче стратешко и етичко размишљање. Замислите дигиталне платформе на којима је АИ-генерисан садржај транспарентно означен, а оригиналност се дефинише људском намером, а не машинском новином.

Ово није далеки сан — већ се већ дешава, полако, свуда где генерација З сарађује, учи и ствара.

Будућност вештачке интелигенције неће обликовати само програмери или корпорације. Обликоваће је култура — милиони малих креативних одлука појединаца који одређују шта је прихватљиво, шта је инспиративно и шта је заиста људско. Генерација З, са својом хибридном флуентношћу између технологије и идентитета, има ретку способност да претвори АИ из хладног механизма у медиј за причање прича, изградњу заједнице и неговање емпатије. Они могу подстаћи друштво да се помери од страха од замене вештачком интелигенцијом ка узбуђењу због сарадничког стварања са њом.

Причa генерације З и АИ, дакле, није прича о зависности или доминацији, већ о партнерству. Од потрошача до креатора, од пасивног скроловања до сврсисходног стварања — они нас уче новом облику дигиталне писмености, заснованом не само на вештинама већ и на свести.

Ако вештачка интелигенција постане део људске културе, а не само људске продуктивности, биће то зато што је генерација З тако одлучила: тиме што је у њу улила радозналост, етику, хумор, побуну и машту.

Они не чекају будућност вештачке интелигенције — они је већ граде, један упит по један.